Катастрофа

СВЕДОЧАНСТВА ИЗ ПОПЛАВЉЕНОГ ОБРЕНОВЦА
Неприродна брзина надирања
Несрећа се можда није могла избећи, али су последице несумњиво могле бити мање и без људских жртава. Како је Тамнава могла грунути у град без најаве и са небрањене стране? Каква је улога бране Ровни изнад Ваљева у томе што се водена бујица сурвала у Обреновац запрепашћујућом брзином и снагом? Зашто су се сирене огласиле тек наредног јутра, када је град већ био потопљен? Много је тешких питања на која мора одговорити поштена и стручна истрага. А тамо у бујици, у страшним данима и ноћима, многи знани и незнани хероји спасавали су што се спасти може

Пише: Мишо Вујовић
Фотографије: Архива Војске Србије, САЈ-а, Мишо Вујовић, Никола Обрадовић

 
Готово без гласа, скоро нечујно из својих локала у главној улици избацивали су уништене залихе гардеробе, обуће, технике, разних намирница... У животе ових људи уселили су се страх, туга и неизвесност.
Грч и неверицу нису сакривале ни хигијенске маске које су их штитиле од непријатног мириса и заразе. Али није лако одбранити се од разгоропађене ћуди природе, коју човек, као „најсувислије” биће у ланцу исхране, халапљиво покушава да „укроти”. Природа као да је почела, својом непредвидивошћу и суровошћу, да опонаша људе. Или нам враћа истом мером. Обреновчани су то на својим плећима од 15. маја ове године и те како осетили. Побеснели поточић за само неколико сати је од богатог градића, индустријског центра надомак Београда, направио велику депонију. Набујала Колубара, ојачана маленом али плаховитом Тамнавом, оставила је пустош, одневши на десетине људских живота, док је хиљаде њих остало без иметка и крова над главом. Материјалну штету тешко да неко може проценити. За кратко време вода је однела све што су знојем стварале генерације житеља Обреновца и околине. Обреновац је, недељу дана касније, подсећао на сцене из филма Дан после. Бујица је запрепашћујућом снагом носила све пред собом, превртала аутомобиле, киоске, рушила куће...
У ваздуху, који носи непријатан мирис, лебди питање: да ли је могуће обновити живот у овом граду?
Није први пут да се овај питоми градић суочио са гневом водене стихије. На жалост, многи су велику опомену – потоп из 1981. године – потиснули из сећања, убеђени да су напокон одахнули и да је изградња насипа (долни) заувек одагнала ту неман. Насеља на којима је настао данашњи Обреновац плавила је река Сава још крајем XVIII века, када је на сремској страни царица Марија Терезија саградила први насип, те се вода преливала на десну страну. Тридесетих година прошлог века Сава је топила оранице, што је захтевало изградњу насипа. Први велики насип, дугачак 12 километара, изграђен је од 1937. до 1940. Обреновац је велика поплава захватила 1957 године када је 320 литара кише пало по квадратном метру што је пробудило бујицу Колубаре, у пролеће 1962. излиле су се Сава и Колубара, а ЈНА је тада изградила помоћни насип дуж Белопољске улице. Како хроничари бележе, до осамдесетих година у Србији, на Дунаву и Сави, изграђени су насипи за одбрану од педесетогодишњих вода. Међутим, постојећи систем одбране у Обреновцу није могао да спречи велику поплаву 1981.

А ЗНАЛО СЕ КАКО

Тадашњи председник општине Живота Станојевић, који је, током ове данашње несреће, два дана био заточен у стану у центру Обреновца, у изјави за Националну ревију присећа се како је у оно време брањен Обреновац.
– Почели смо да правимо такозване зечје насипе, али је ниво воде растао и није било шансе да се одбранимо. Колубара је већ у поподневним сатима пробила насип и вода је кренула ка Обреновцу. Одмах смо евакуисали насеље Шљивице, иселили смо преко хиљаду породица. Пустили смо да вода поплави Вашариште и овај део где је хотел, све до Саве, око 800 хектара. То је била прва касета. Затим смо отворили другу касету, да вода поплави Велику бару и да се током старог Купинца врати, како бисмо растеретили притисак према Обреновцу. Упоредо смо градили зечје насипе да вода не продре у сам град. Спасоносно је било искуство инжењера Ђорђевића, човека који је водио одбрану Обреновца 1962. Рекао ми је да прво морамо код пијаце обуздати Тамнаву, затим је дао још неколико тачака које смо затворили. Ако то не буде довољно, рекао је, просеците пут да вода оде у Велику бару. Затим каналиши воду у Младост, нека пуни те касете, да не прелије у сам град. Тако је и учињено. Али у граду је настала паника, људи су почели да излазе на улице. Покојном Несторовићу, директору комуналног предузећа, наредио сам да целу ноћ пере улице. Морао сам некако да уверим грађане да ствари држимо под контролом и да неће доћи до проблема. Када су се појавиле цистерне, кренули су коментари: „Па чега се плашите? Зар би они прали улице да не држе ствари под контролом?” Тај гест је грађанима улио самопоуздање и убрзо су се разишли са улица.
Живота Станојевић, Жика Ћора, заборављени херој одбране Обреновца, с лакоћом ређа слике, док седимо испред његове куће у селу Бељин, двадесетак километара од Обреновца.
А било је и смешних сцена – присећа се Жика. – У Белом Пољу, када је пробила вода, једна мештанка се попела на тополу и није хтела да уђе у чамац. На крају сам и ја дошао да је убедим да мора да уђе у чамац и иде у прихватни центар. Ни моја убеђивања нису уродила плодом. Али, један од спасилаца окрену чамац и за кратко време се врати са тестером. Пришао тик уз тополу и почео да струже. „Стани!” вриснула је преплашено и за трен се спустила у чамац.

НИСУ СЛУШАЛИ ИСКУСНЕ

– Седам сати пред поплаву су ме позвали. Мислио сам да се они припремају. Да су свесни опасности која долази. Подсвесно сам веровао да ће насипи да издрже. Питали су ме да им у најкраћим цртама кажем како је Обреновац одбрањен 1981. Узвратио сам питањем да ми кажу каква је тренутна ситуација? Нажалост, без намере да иког оптужујем, они нису знали ништа. Нисам добио одговоре ни на следећа питања: Каква вам је припрема у материјалу? Колико сте људи евакуисали? Имате ли спремљене капацитете? Па како мислите да се браните? Одговор је гласио: стићи ће 1.400 џакова са Макиша, ангажоваћемо приватнике. Требало је урадити исто што и 1981: затворити пут за сточни пијац и Тамнаву каналисати да иде око Белог Поља, да се заштити улаз у Обреновац код бензинске пумпе и да је усмере десно, а истовремено да евакуишу један део Обреновца, пре свега Шљивице, и да пусте да вода пуни оне касете око града. Да припреме терен, ако вода напуни те касете, да се она каналише у следеће касете: Велика бара, Младост... То је око 600 хектара... И тако даље. Дакле, воду је требало одвести око града и град би био спасен. Како то није урађено, вода је директно ушла у Обреновац. И то ушла је матица, свом својом снагом. А да је, понављам, затворено код пијаце, то се не би догодило. Нешто су покушали, али је било веома мало времена за такву операцију. Није било ни механизације ни организације. Те 1981. ја нисам чекао да ми неко понуди помоћ. Позвао сам Петра Грачанина, Републички МУП, Извршно веће, Стамболића, градоначелника Београда Жику Ковачевића, начелника СУП-а Београд Рајковића, Водопривреду... Дословце сам им рекао: „Хоћу да сте за два минута у општини, ако мислите да се спасава Обреновац!” И то сам учинио пре пробијања насипа, пошто сам добио стручне информације да ће се пробој догодити. Уз општински штаб формиран је Кризни штаб у ком су се, осим мене, налазили генерал Петар Грачанин, Олга Дивац из Хидро завода у Београду, Аца Коленџић, представници Водопривредне заједнице из Београда МУП-а... Видевши да владам ситуацијом, генерал Грачанин је рекао: „Жика командује, ми слушамо.” И ја сам постављен за команданта Кризног штаба. Како сам већ рекао, позвао сам инжењера Ђорђевића који је имао направљену шему како се брани Обреновац. И то његово искуство сам у највећој мери применио. Наравно да смо на располагању имали сва предузећа, механизацију, људство. За два сата смо буквално затворили пролаз код пијаце. Претила је истовремено и Сава, за непун дан смо морали изградити 150 метара савског насипа. У пет сати ујутро Томислав Ерцег, који је радио на утоваривачу, видевши ме онако клонулог, уморног, неиспаваног, подвикнуо је: „Ајде, председниче, кући, одспавај и одмори се! У један сат да си се нацртао овде са пивом. До тада ће све бити завршено. Звучи невероватно, али је 150 метара савског насипа урађено од пет ујутро до један поподне. Имали смо деведесет камиона и одједном допремали 900 кубика земље. Све је било организовано, место утовара, утоваривачи, нема чекања, милиција обезбеђује пут. Нажалост, тога данас нема! Тај систем је нестао, а није направљен други. Сваке године одржаване су вежбе и курсеви. Свако је знао где му је место у кризној ситуацији. Мобилизација је такође била једноставна и ефикасна. За само четири сата мобилисали смо потребно људство. Поделиле би се запечаћене коверте у којима је све писало. Људи, места, радње, техника. Свака коверта је имала шифру. Мој начелник Секретаријата за народну одбрану је 24 председника месних заједница позвао и само им поделио коверте. Није било разговора у ковертама је све писало. Дакле, постојала је струка, организација и беспрекорна координација. А шта је од свега остало, није тешко просудити.
Живота Станојевић је и актуелном председнику Обреновца Чучковићу, уочи најновије обреновачке катастрофе, пренео своја искуства. Можда је већ било касно, али његов млади колега очито није имао слуха ни за плаховитост Тамнаве и Колубаре, а ни за савете мудрог стратега који се, пре тридесетак година, успешно рвао са помахниталим ћудима водене бујице. И ова ситуација потврдила је давну мудрост Бернарда Шоа да „човек није мудар у сразмери са својим искуством већ са својом способношћу да искуство прими”.

СПАСИБА, МАТУШКА, СПАСИБА

Мој водич, прекаљени ветеран са многих ратишта, не прихвата да се разарајуће размере нису могле ублажити.
– Евидентно је да су одређене службе затајиле. Да систем није функционисао. Да су се надлежни оглушили о упозорења струке и метеоролога да долази велико невреме које доноси поплаве. Трагедија је свакако последица дугогодишњег немара у области водопривреде, преплитања надлежности, системског уништавања предузећа која су се бавила ерозијом земљишта, запуштених и запушених канала грађених да би усмеравали и примили бујичне воде, на крају и инертности руководства којем се аларм није упалио ни након потапања Уба, одакле се подивљала Колубара сручила према Обреновцу. Дан раније поплављено је село Пољана и део села Дражевац. Вода је надолазила неприродном брзином и по пола метра у сату. Толика количина, са таквом снагом, напросто је неприродна. Народ увелико говори да је пукла, а неки чак тврде и да је пуштена брана Ровни изнад Ваљева, како би се спасило Ваљево. И та акумулирана вода, кажу, бујично се стрмоглавила према Убу и Обреновцу. Тада је већ било извесно да је у питању огромна водена стихија и да становништво треба евакуисати. У четвртак увече поплављено је Велико Село, које је исте вечери делом евакуисано. Апсурдно је да је у тим тренуцима Кризни штаб „проценио” да нема места паници и да Обреновац није угрожен, а у десет сати почело је да плави у Белом Пољу, које је већ у раним јутарњим сатима у петак, заједно са насељима Тополица и Вашариште, било поплављено са више од пола метра воде. Тек тада се зачула сирена за ваздушну опасност. Већ у девет сати цео Обреновац је поплављен, иако су нас претходне ноћи уверавали да ће град бити одбрањен – каже овај искусни и добро обавештени човек.
Несналажење Кризног штаба, по тврдњама мог саговорника, огледало се и током саме евакуације. Она је организовано започета тек у послеподневним часовима, доласком руских спасилачких јединица, које су скоро три сата чекале да добију инструкције од локалних служби.
– Међутим, као што је свима познато, захваљујући умешности и храбрости руских специјалаца спасено је много живота. Они су спасли и на десетине наших спасилаца којима је бујица превртала чамце. То су ванземаљци, супермени, људи невероватног духа, неуморни, неустрашиви, обучени... Тражили су само водиче и ништа више. Ускакали су у подивљалу бујицу, ронили, пливали, скакали са мостова, вукли чамце, верали се по спратовима. Чуло се само: „Давај, давај!...” Ти људи нису стали ни трен, борили су се без сна и без предаха, и сигурносу спречили још већу катастрофу. Свима нама уливали су поверење, давали снагу да истрајемо. Седамдесетак руских спасилаца из подивљале бујице извукло је око 3.000 људи. Сами процените колико је то од укупног броја спасених. И сваки грађанин Србије, а нарочито Обреновца, са поштовањем мора убудуће да изговора име Русија. Спасиба, Расија, баљшоје спасиба!
Мој саговорник говори то с нескривеним емоцијама и устаје, крсти се, загледан у небо. Додаје да једино руски спасиоци нису имали цедуљице са „приоритетима за евакуацију”, већ су улетали тамо где је најопасније као флотила, у борбеном поретку, и редом спасавали угрожене људе.
Овај стамени Обреновчанин не жели да се забораве ни добровољци из Београда, Смедерева, Старе Пазове и осталих делова Србије, који су дошли са својим чамцима и опремом да спасавају пострадале.

ОЧИГЛЕДНО, ЗАТАЈИЛО СЕ

Поветарац је носио задах трулежи и распадања. Градом су крстарила санитарна возила бугарских, румунских, македонских тимова за асанацију терена. На насипу преко пута хотела „Обреновац” на десетине словеначких и бугарских пумпи црпело је воду. Хрватске спасилачке екипе такође су дале велики допринос спасавању пострадалих Обреновчана. Грађани са маскама на лицу мирно су стајали на пункту „Црвеног крста” за поделу хране и воде.
– Ни најстарији житељи Обреновца ни у сну нису могли сањати да Колубара може овако да подивља. Сви су затечени. Свима је нејасно шта се у ствари догодило и одакле толика снага једној речици, која никада није претила Обреновцу. Град се увек бранио од Саве, не ни од Колубаре ни Тамнаве. Круже приче да је намерно пробијен насип код Великог Села, да би се сачувао ТЕНТ, па је град остао небрањен. Колубара уместо у Саву отишла у град, пустошећи све пред собом. Уколико је то тачно, неко мора да одговара. И сама чињеница да је Колубара још у среду пробила брану изнад Ваљева и да је та вода кренула према нама, а да надлежни то нису озбиљно схватили, да је вода већ у четвртак поплавила или опустошила приградске делове, а да су се сирене огласиле у петак ујутро око пет часова, када је вода већ плавила и само градско језгро, довољно говори да је цео систем одбране у потпуности затајио – скоро ће за себе Саша Бранковић, који је у последњем тренутку успео да евакуише породицу.
Његов комшија Живорад Бранковић додаје да је упозорење стигло када су већ били потопљени.
Испред куће Милована Ранковића у Улици проте Матеје у заосталој барици на асфалту угинула риба. Ни он, као ни већина Обреновчана, није успео ништа да спаси.
– Био сам сам у кући. Све се одиграло невероватном брзином, успео сам само да се склоним на спрат пред бујицом. Људи су у паници спасавали децу, били смо одсечени од света, ни фиксна ни мобилне мреже нису функционисале. Чула су се запомагања, јауци, ове старије приземне куће су за кратко време нестале под водом. Било је хладно, можда десетак степени. Вода је продирала страшно брзо. Целе породице, са децом, остале су заробљене. Драма се наставила у вечерњим часовима, када су стигли спасиоци, који су натчовечанским напором убацивали најпре децу у чамце. Било је језиво посматрати мајке док децу спуштају са прозора у чамце. Неколико дана сам гледао како рибе пливају улицом и двориштем. Остао сам заробљен на спрату, чамцима су ми након два дана донели нешто хране. Где ћу да идем? Кћерка живи у Бечу. Али се надам да нисам сам и да ће нам држава помоћи да санирамо последице ове стихије – прича Милован, показујући уништено покућство и дигнути паркет у приземљу.
Зоран Ранковић из Уроваца је једва успео да склони осамдесетогодишњу мајку, жену и кћерку, али је остао без породичног накита:
– Пар дана пре поплаве код нас се склонила колегиница моје супруге, чија је кућа на Убу наводно поплављена. И док сам помагао мајци од осамдесет година да се попне на камион, она је успела да из куће покупи цео породични накит –јада се Зоран.

„А” ТИМ СПАСИЛАЦА

Специјална антитерористичка јединица МУП-а Србије на челу са командантом Спасојем Вулевићем кренула је у спасавања од Чачка и Уба до Обреновца. Вођа А тима САЈ-а, потпуковник Владан Мирковић, за Националну ревију каже да је јединица, иако специјализована за другу врсту операција, пуним капацитетом обавила и овај задатак.
– Јединица је у сваком погледу, од техничких могућности до људских ресурса, дала свој максимум. Истог тренутка смо ангажовали сво расположиво људство, позвали смо и припаднике наше јединице који су били одсутни или на годишњим одморима. Постигли смо високу мобилност и успели да одговоримо свим захтевима Кризног штаба. Пребацили смо делове јединице на поплављена подручја и пружили помоћ становништву, од евакуације чамцима и хеликоптерима до доставе хране, лекова и пружања прве помоћи. Иако нисмо имали искуства у оваквим спасилачким мисијама, наша јединица је у потпуности обавила свој задатак – уверен је потпуковник Мирковић, који у сред разговора добија наредбу да са А тимом крене у разорени Крупањ.
И следећи мој саговорник ронилац Иван Симоновић устаје, узима опрему и креће на нови задатак.
– Неки други пут ћемо се испричати – добацује преко рамена док отрчава у неку нову неизвесност.
Драган Миладиновић, инструктор роњења у Јединици, признаје да је и сам био затечен ситуацијом на терену, пре свега количином воде која је поплавила неколико села у околини Чачка.
– За разлику од Колубаре, река Чемерница се излила из свог корита и била је доста мирна, тако да се нисмо борили са воденим струјама, али смо се суочили са обиљем дезинформација. Тај прикривени непријатељ, којег је у оваквим ситуацијама тешко обуздати, највише је сејао панику. Наш долазак свакако је стабилизовао ситуацију и охрабрио становништво. У јутарњим часовима 16. маја кренули смо у Обреновац, где је ситуација заиста била много комплекснија. Снага воде била је огромна. Буквално кроз град је дивљала планинска река. Био је прави подвиг у тој бујици сачувати људе укрцане на чамац. Наши чамци нису спасилачки, немају ограду и њихова функција је десантна. Намењени су за брзо пребацивање малих десантних група. Локално становништво нам је било од велике помоћи с обзиром да нисмо познавали град, тако да смо веома брзо стизали на адресе које смо добијали из штаба. Наравно, приоритет је био да евакуишемо децу и жене – присећа се овај храбри специјалац, наглашавајући да је јединство свих служби и грађана било на веома високом нивоу.
– На тренутке сам имао утисак да је све унапред испланирано, иако смо радили стихијски. Једноставно, све јединице су функционисале веома уиграно, сложно, без истрчавања, и то је угроженом становништву вратило самопоуздање. Погледи тих спасених људи након евакуације били су приковани за град. Ти погледи туге и бола говорили су више од хиљаду речи. Занимљиво је да су деца била храбра, већина није пустила глас, шћућурени у чамцу чврсто су држали своје ближње или спасиоце. Као човека и родитеља, то ме је највише гануло, али и подстицало да истрајемо у борби са непознатим и непредвидивим изазовом.

ПРЕКО ГРАНИЦА ЉУДСКИХ МОЋИ

Један од непосредних руководилаца спасавањем Обреновчана био је потпуковник Драган Барашин, помоћник команданта САЈ-а.
– Иако је наша јединица обучена за најтеже задатке, интензитет и количина воде и за нас су били изненађујући фактор. Призор у Обреновцу је заиста био застрашујући, чак и за наше људе. Чачанска поплава представљала је само загревање у односу на сву комплексност ситуације у Обреновцу. Кренули смо у спасавање са четири посаде које су у току дана извукле око 380 грађана. Следећи дан су пристигле јединице граничне полиције са још четири чамца, хрватска специјална јединица АТЈ Лучко са две посаде и две посаде цивилног спасавања на води из Новог Сада. Укупно је под нашом командом било једанаест чамаца. Радило се без предаха, чак и по осамнаест грађана смотранспортовали у једном чамцу. Понекад није лако објаснити грађанима, који су чекали евакуацију, да најпре морамо спасавати најмлађе. Деца су увек приоритет свих приоритета, али, наравно, никог нисмо оставили без помоћи. Дешавало се да по сат времена немамо комуникацију са екипама, што је ситуацију чинило још драматичнијом. Репетитори нису радили, мобилна мрежа у прекиду, није било струје. У таквим тренуцима свашта пролази кроз главу човеку који је одговоран и за животе грађана и за безбедност својих потчињених. Вода је у неким деловима града била веома висока, сви аутомобили на улицама налазили су се испод ње – са нескривеним емоцијама говори потпуковник Барашин, коме ће ова акција остати трајно усечена у свести и срцу. Пре свега због деце, коју су спасавали и која су им давала снагу, како рече, да помере границе људских моћи.
Управо због тих малих безимених хероја, обреновачке драме и неизбрисиве трауме коју ће носити цео живот, неке друге границе се морају померати. Границе одговорности, знања, хуманости, врлине...
Нисам убеђен да је само гнев природе изазвао циклон који је данима стајао изнад Србије, цепајући брда која су гутала цела насеља, плавећи градове и оранице, пруге и путеве, школе и обданишта, сејући страх, панику и безнађе. Можда су ту биле уплетене неке друге „нечастиве” силе, створене непрекидном тежњом човека да пороби Творитеља. Оно што охрабрује и даје наду у живот Србије је што смо, а нарочито млади људи, на трен изашли из својих саможивих оклопа, искорачили из колективног саможивља и отворили срце.

***

Хероји
Обреновчанин Никола Обрадовић био је цело време на чамцу са једним од руских тимова:
– Ово је мој град, ту сам рођен, ту су ми рођена деца. У том тренутку нико не размишља о последицама, а нарочито када видиш заробљену децу, старе, немоћне и болесне људе. Тај вапај беспомоћних давао је спасиоцима натчовечанску снагу. Један од највећих примера пожртвовања и љубави је један случај старијег брачног пара. Старац је могао да се спасе, али није хтео да остави своју непокретну супругу. Отишао је заједно са њом у вечно царство љубави. Посебан подстрек да истрајемо у борби са непредвидљивом и подивљалом реком давали су нам Руси. Били су изнад свих и највећи су хероји у овој несрећи.

***

Дужност
Међу бројним храбрим спасиоцима, својом пожртвованошћу истакао се и полицајац Горан Лепојевић, који је, по проценама очевидаца, спасио неколико стотина својих суграђана, претежно жена и деце, и то у највећем налету бујице, из најугроженијих делова града. Као и већина спасилаца, не сматра то подвигом него обавезом:
– Моја професионална дужност је да помажем људима у разним ситуацијама, а нарочито у невољи. Ова поплава је за све нас била велики изазов и непознаница, али битно је да смо сви урадили оно што је било у нашим моћима. На срећу, успели смо да спасемо највећи број угрожених. Остало нека процењују надлежни.

***

Прекасно и преспоро
– Да нас је неко упозорио на време, можда се могло нешто и спасти. Кућа је ми релативно нова, на спрату смо имали довољно простора да склонимо оно највредније, али је најтрагичније и најболније што смо имали осећај да смо препуштени сами себи. Наша драма почела је у ноћи између четвртка и петка, а први спасиоци су у Обреновац стигли тек у суботу, када је јавност сазнала да је град потопљен. Тада је већина житеља већ била заробљена у својим становима. Нажалост, за многе није било помоћи и питање је шта ћемо све затећи у Великом Пољу, Белом Пољу, Шљивици – прича један од власника локала, који је са породицом два дана био заробљен у центру града.

***

Немар и јавашлук
– Након поплаве из 1981. реконструисали смо цео систем одбране. Инвестиција је износила тадашњих 270 милијарди динара. Реконструисано је и изграђено нових 74 километра насипа, 320 километара канализационе мреже, 84 пропуста, мостова, устава, девет нових црпних станица. Тиме је заокружена одбрана од „стогодишњих вода” и систем је предат Водопривреди на одржавање. То су данас „Београдводе” и „Србијаводе”. Нажалост, систем је лоше одржаван и није уопште обезбеђен. Пре две године у једној емисији изјавио сам: ако ударе воде као 1981, нека вам је Бог на помоћи. Има канала који нису чишћени 15-20 година, што је смањило њихов капацитет и пропусну моћ. Ко колико је запушених пропуста!? Знам да су две црпне станице комплетно опљачкане. Све је однето. Остале су вероватно у јадном стању. Насипи се морају одржавати редовно, једна кртица може да направи катастрофу. Сетимо се примера оног Холанђанина који приметио да вода дебљине прста цури кроз насип. Он је својим прстом зачепио рупу и дозивао помоћ, али га нико није чуо. Ту је исцрпљен издахнуо с руком у тој рупици, али вода није потопила тај део Холандије. Касније је проглашен за националног хероја. Ово није пример само пожртвовања већ високе грађанске свести и одговорности. На насипима се такође мора контролисати саобраћај. На већини насипа рампе су порушене, нико их није одржавао. Правило је да се сваке године спроводе припреме за редовну одбрану од поплава, без обзира какве су процене метеоролога. Једном годишње имали смо војну инспекцију која је проверавала нашу спремност, планове, ресурсе и све остало. По петнаест дана су боравили у општини и све нас преслишавали као првачиће, да ли смо спремни ако дође до елементарне непогоде – присећа се стари председник Обреновца Живота Станојевић, уверен да је град могао и морао да се брани. Али, подвлачи, без добре и стручне анализе никог не треба унапред оптуживати, јер постоје многа питања на која, пре свега, струка мора да одговори, да би се касније извлачили закључци и донеле адекватне мере.